Живот, романи

ИВАН ЈОВИЋ, РЕДИТЕЉ И ПИСАЦ, О ЖИВОТУ, УМЕТНОСТИ И ВАЖНОСТИ ОСЕЋАЈА ДА НИСИ САМ
Неисцрпна магичност реализма
Лако је бити генијалан, тешко је бити нормалан. Его нас чини неповратно глупим и краде све наше таленте. Савремени човек је ждерач. Прождрао је Бога, па сопствену духовну супстанцу, а сада ждере природу око себе. Наш велики проблем је непознавање сопствене културе и драгоцених одговора које нам она нуди. Стога не умемо да свету понудимо своју посебност; нисмо занимљиви зато што не изненађујемо. Православље нас учи да децу васпитавамо примером, својим укупним животом, а не држањем лекција. Са становишта духовне вертикале, Косово је превелико да би се могло прескочити или угурати у ексел табелу бриселске политике. Са становишта стварносне друштвене хоризонтале, Косово је једна ојађена територија на којој су обесправљени сви осим колонијалних господара и њихових послушника

Пише: Бранислав Матић
Фото: Архива саговорника

Спојио је у себи домаћинску трезвеност Шумадије и вртложну фантастику српског југа. Бистрину и слојевитост. Кључ и руку кључара. Његовим Исцељењем (2014) Византија и Тарковски, намах, вратили су се у српски филм. Од 2012. до 2016. радио је на пројекту Усмене историје страдања Срба у Хрватској од 1941. до 1945, направио први српски тонски архив о том злу и злочину ужасних размера. Сабрао је 94 сведочења страдалника, преко 450 сати снимљеног материјала. Од тога је начинио и дугометражни документарни филм Завештање (2016), искључиво од гласова живих сведока, без архивских снимака, наратора и историчара-тумача. Да то није урадио, каже, било би га срамота да стоји пред децом. А и нас пред својом.
Иван Јовић (Аранђеловац, 1971), врсни српски писац и редитељ, у Националној ревији.

Јединство супротности. То је једна занимљива мешавина. Мајчини су Шумадинци, из околине Лазаревца, центрирани, уравнотежени, добри и разумни домаћини, са здравим одсуством фантазије. Памтим деду по мајци, Радишу, који је био велики поклоник реда и равнотеже. Имао је своје мале дневне ритуале којих се држао до краја живота. Кафа, слатко, чаша ракије изјутра. Он свеже избријан, мирише на ону старинску колоњску воду, чита Политику и са трема надгледацело домаћинство. Зна кад је у невреме мукнула крава, и зна кад брат и ја радимо нешто што не треба иако нас он не види... А очева фамилија је нешто сасвим друго. То је југ Србије, место велике фантазије, крајње непрактичности и извесне дозе лудила. Верујем да моја уметничка страна долази у принципу одатле. То је један епски леп крај, са тлом које је богато лискуном, па шумске стазе светлуцају магично кад њима корачаш. Ту памтим, пре свега, свог деду Илију, који ме волео и бранио од грдњи, водио у шуму и на ливаду. Баба ми је била сеоска врачара, саливала је страву. Памтим оно њено: „Да ти цуне баба душу”.
Из тог споја изашао је ваљда и мој садашњи карактер, који је, чини ми се, прилично ретка мешавина способности за фантазирање са једне, и вољне организованости са друге стране. Целог живота побеђујем себе, одржавам некакву самодисциплину – то је у мени мој деда Радиша, тај дух самоконтроле који обуздава јужњачко лудило... Истовремено, у стању сам да данима истражујем неку замисао, неку идеју, да се бавим сасвим непрактичним стварима – то је она природа у коју ме је водио мој деда Илија. Хамваш, ког волим да читам, негде је рекао да је лако бити генијалан, тешко је бити нормалан. Е, ту самоограничавајућу нормалност покушавам да постигнем целог свог живота. Са променљивим успехом, наравно.

С погледом на друм. Аранђеловац је једно споро бањско место у ком научиш да пијеш кафу из мале шоље, натенане. И, у принципу, то је оно што ме одвело из Аранђеловца. Врло рано ми је постао преспор и претесан. Са друге стране, за њим сам патио, нарочито у почетку. У Београд сам дошао у средњој школи и патио сам за кућом... Тако, до дана данашњег вучем некакву трауму кад се спремам да кренем из Аранђеловца у Београд. У Београду сам провео већи део живота, али анксиозност од тог пута је остала. За мене је Аранђеловац пре свега моја мајка, кућа која ме на њу живо сећа, и њен гроб на Рисовачи, на месту са ког се види пут за Београд. Као да и сад гледа на тај друм на који нас је испраћала. Отишла је прерано, али је остала присутна у мени, на неки чудан начин можда и више сад кад није жива... У Аранђеловцу је и моје гробно место. Моња и ја смо купили два гробна места кад ми је мајка умрла. То можда некоме звучи бизарно, нама је тад изгледало логично. Можда ћу и ја једном лежати гледајући на тај пут за Београд. Ко зна. Засад одлазим тамо да бих се срео са собом, положио себи рачуне, суочио се са својом пролазношћу и помирио се са тим да сам мали, да нисам порастао, да сам рањив и неснађен, да се сретнем са својим ситним поразима са којима сам досад научио да живим.

Сенке београдске. У Београду сам дугогодишњи дошљак, и то се није променило. Београд воли да о себи мисли да је отворен град, али он то није. Пре свега, Србија није отворено друштво, па ни Београд не може бити отворени град. Код нас влада један уређени, прилично непробојни кастински систем, у ком се положаји и место у друштву наслеђују. Они који би то да заобиђу, могу да се евентуално, ако нису гадљиви, учлане у партију. Мој став о Београду, тако, није нимало романтизован. Дошљак сам, и моји таленти, памет, образовање за Београд никад нису били и неће бити довољни. Београд је град са снажним провинцијалним печатом, прилично затворен. Да мој утисак буде снажнији, браком сам ушао у једну избегличку породицу. Живим у избегличком насељу, са Крајишницима, Херцеговцима, Босанцима. Пуно сам од њих научио. Избеглица, у основи, према месту у које је дошао задржава став невољног туристе, како каже моја жена, некакав аутсајдерски, посматрачки став који ти заправо оштри мисао. Видиш ствари боље.
Са друге стране, Београд је град у ком расту моја деца, и град у ком ме на сваком ћошку сретну личне успомене: овде сам радио, овде сам водио најстарију кћерку на балет, у овој болници ми је умрла баба, овде сам пољубио своју жену први пут и питали смо се заједно шта значи кад ти миш пређе пут (јер тад нам се то догодило). Ту сам провео живот. Могло је бити и горе. И та амбиваленција је видљива и у мојим књигама, нарочито у Затворенику где се, на крају романа, јунак враћа кући, у једну светлу и безвремену визију Београда. Такав Београд, разуме се, само у роману и постоји. И свако ко за то има дара бива властан да такав Београд допише, дослика и досними. То је предност уметности.

Прогутани аутори. Мене су књиге спасиле. Читање ме изградило. Писци, филозофи, теолози које сам читао били су и моји духовници и психотерапеути и саветници. А тога има много. Поменуо сам Хамваша, али моји писци су и Пруст, и Томас Ман, и Чехов, и Шмеман, и Франкл. Све сам ја то на метар гутао. Моја жена и ја смо различити читаоци, она се заљубљује у књиге, ја у писце. И онда морам прочитати целог тог писца, свако словце које ми је доступно. Јер ми је најузбудљивије да се сретнем са његовом или њеном личношћу... Ево, последњи такав невероватно дубок сусрет је Боба Благојевић, која је врхунско штиво...
А онда филм... И филмове сам тако гледао. Цео ауторски опус. Тарковски је најважнији. И било ми је важно да читам редитеље. Читао сам све што би ми пало под руку. То је фантастична могућност да сретнеш духовног сродника и да схватиш да ниси сам. То је можда и најважније, то осећање да ниси сам, да је још неко пролазио оно кроз шта ти пролазиш.
Од музике моје генерације, волео сам Џонија Штулића. То и сад трешти у колима, и наша деца, хтела, не хтела, то морају да слушају. И много сам волео „Забрањено пушење”. Сећам се стајања у реду пред робном кућом у Аранђеловцу да бих купио њихов албум. Рокенрол је за мене, пре свега, питање храбрости и интегритета. То је он представљао мојој генерацији, укус слободе. Кад одрастеш, схватиш да та слобода долази само у условима велике одговорности. Ми нисмо слободно друштво зато што, пре свега, нисмо одговорно друштво.

Откључавање Србије. Ми имамо иза себе озбиљан рад многих нараштаја, а понашамо се као бахати неписмени наследници, неспособни да макар конзервирамо и очувамо то што имамо, о неком креативном надограђивању да не говорим. Највећи проблем је непросвећеност и непознавање сопствене културе. Код нас првосрбијанце и другосрбијанце везује једна темељно иста особина: они немају појма о чему говоре, они не познају Србију, њену културу, њене потенцијале, њене везе са другима. А ужасно су гласни. Паланка јесте наша судбина, али су најчешће највећи паланчани управо они који се куну у Филозофију паланке. Странцима који дођу омогућим да упознају сјајне људе, јер људи су као предели. Да оду код мог кума на Алтину, да им он кува свој специјалитет од дунавске икре, и послужи вино са Фрушке горе. Јер ја верујем да је он, на пример, занимљивији од било ког музеја у који бих могао да их одведем. Музеј могу наћи сами. А кад желим о Србији да говорим, ја могу само да укажем на њену слојевитост, на комплексност, и духовну и културну. Ништа овде није једноставно, али га вреди тумачити и откључавати.

Косовска истина. Са становишта духовне вертикале, Косово је превелико да би се могло прескочити, заобићи и ставити у ексел табелу бриселске политике. Са становишта стварносне друштвене хоризонтале, Косово је једна ојађена територија на којој су обесправљени сви осим колонијалних господара и њихових послушника, и ту убрајам и Србе и Албанце. То је територија дизајнирана за пљачку и иживљавање. И можда то и јесте духовна логика: велика духовна благодат не иде без великог зла које се труди да је поништи. Косово је, у том смислу, борба духова у поднебесју. Ово није практична политичка изјава, али ја у то верујем и то осећам кад тамо одем.

У свету ждерача. Постајемо глобално глупљи, то је извесно. И то је потпуно очекивано. Ако је врхунска вредност постављена у некаквом материјалистичком регистру, заглупљивање је потпуно очекивана димензија. Јер човек који мисли и промишља свет и живот није добар потрошач. Његову мисао треба блокирати, забљеснути га сјајним и шареним сликама и онемогућити му да иде даље од тих слика, од те жеље за поседовањем. Савремени човек је ждерач. Прождрао је Бога, па сопствену духовну супстанцу, а сада ждере природу око себе.

Наша деца. Васпитање и подучавање су сусрет између две личности. Детету је потребно да га са друге стране сретне освешћена личност и да оно доживи да је његова личност поштована. Све друго се савлада успут, све се научи и није ни изблиза толико важно. Кључна ствар је слобода. Дати детету слободу, али га научити да она долази по цену одговорности за себе и за друге. Васпитање није дресура. Што се тиче наше школе, она је празна. Нуди празна и непотребна знања. Врло често деца се у њој не срећу са личностима него са системом. Зато добре професоре тако дуго памтимо: памтимо њихову храброст да буду личности. Мислим да је наше образовање неподстицајно, и да је сваки систем који води оваква држава неподстицајан за развој личности. Зато је код нас и сада најздравији приватни сектор, на свим пољима, и што држава има мањи уплив у њега, то је бољи.
Своје кћери Моња и ја учимо да су вредне безусловне љубави, да ћемо их увек волети највише на свету и да ћемо најпоноснији на њих бити уколико оне изграде такве односе са другима: односе љубави и подршке, разумевања туђе различитости и слободе. Православље нас учи да деца нису наше власништво, да су нам она само поверена на старање и да ми не смемо повредити њихову слободу, чак ни кад се она тиче вере. И учи нас да децу васпитавамо примером, својим укупним животом, а не држањем лекција.

Онако филмски. Уметност је, понављам, у домену личности. Тако, њен пут је, на срећу, непредвидљив. Довољан је један стваралац па да имате прекретницу. Не бринем се ја ни за филм. Он ће увек, као и свака друга уметност, у својим најбољим дометима успевати да на дубок начин исказује мисао, дух, антагонизме своје епохе. И чиниће то на начин релевантан за гледаоца који је припадник те епохе. Не видим ниједан разлог да се највеће истине не искажу у ма ком медијуму, био то пећински цртеж или филм настао под великим утицајем видео игрице. Само је потребно да се тиме бави неко талентован, јер дух дише где хоће. То је тајна стваралаштва.
Наш филм је у стању у коме је цела култура, ограничен негативним факторима које сам поменуо: кастинским системом, полуобразовањем и непознавањем сопствене културе, одакле онда следи немогућност да у свету наступите са нечим релевантним. Јер то релевантно излази из неке ваше културне посебности, а ако ви не знате шта је то, не можете ни да га представите. Друго, код нас постоји једно ограничење филмске школе. Филм је млада уметност, и догађа се да јој се постављају правила. Старије уметности превазишле су ограничења нормативних поетика. Наша кинематографија се махом креће у домену нормативне поетике и већина људи који се баве филмом у Србији изгледа стварно верује да филмове треба снимати онако како су их у школи научили. И онда нема помака. Селектор једног великог страног фестивала ми је једном приликом управо то рекао: да већ на основу првих кадрова зна да гледа српски филм и да смо неконкурентни зато што не изненађујемо.

Завештање. Сарадницима увек кажем да је један од циљева рада на било ком пројекту да нас тај пројекат промени. Завештање нас је све дубоко променило. Шта сам желео? У уметничком смислу вероватно сам желео да јунаке филма поставим у есхатолошку димензију, да направим један фрескопис од њихових ликова, једно безвремено филмско сведочанство које ће бити релевантно у свим временима. Научили су ме да човек не може квалитетно живети мрзећи. Опроштај је нешто друго, то је врло комплексно питање, али живот без мржње је неопходност, основни минимум за достојанствено постојање. На неки начин, овај филм био је мој и Моњин дуг не само члановима Моњине породице који су у Јасеновцу страдали, и другим жртвама, него дуг нашој деци, јер смо осећали да је рад на оваквом пројекту мера пристојности. Мирно могу да станем пред своје троје деце и да кажем да сам дао све од себе. Снимио сам 94 сведока, прикупио 450 сати материјала који ће други људи моћи да истражују и измонтирао сам филм. Исцрпео сам се на том пројекту финансијски и психички. Дао сам све од себе. Да то нисам урадио, било би ме пред децом срамота.

Исцељење. Снимање Исцељења је било истинска стваралачка авантура у којој сам много научио. Оно што смо постигли је један филм који минимумом изражајних средстава постиже максимум ефекта, који је миран, контемплативан и сугестиван, као молитвено појање са Истока. Мислим да је то један од ретких филмова који нас у културном смислу позиционира на хришћански исток, у византијско наслеђе. То је та естетика, коју сам почео да испитујем у кратком играном филму Виноградар, у ком се радња одвија готово без речи, и који опет има неки свој необични и неочекивани фестивалски живот.

Књижевност и филм. Писање је туробан усамљенички посао током ког се сами борите са собом и са разним духовима. Филм је у односу на то једна дивна игра, у коју сте позвали различите људе да у њој учествују својим даровима. Филм је, упркос свим изазовима, због тога неупоредиво лакша дисциплина. За мене, пре свега, то је један чин љубави. Та љубав почиње са мојом женом, која пише приче за моје филмове, а завршава се са свима осталима који у томе учествују.
Јесте, писање и филм су различита фреквенција, која долази из исте потребе, из истог погледа на свет. Нисам још увек све написао. Код писања уме да депримира осећање да мали број људи уопште уме истински да чита. Добри читаоци ретки су као и добри писци. О свом писању не могу вредносно да судим, али знам да је оно густо, комплексно, слојевито, са много референци које треба препознати да би се наратив схватио, и знам да оно тражи посебно стрпљивог и посвећеног читаоца. Последњи роман, Житије села, иако писан као један вид параболе из које се наслућује средњовековни миље, бави се испитивањем феномена комерцијализације духовности, те механизмима власти и насиља. Не бих да обесхрабрујем читаоце, али није лако штиво.

Неномадски. Не волим да путујем. Не вреди. То је ваљда нека архетипска, сувоземна шумадијска анксиозност од напуштања куће и њиве, ко ће га знати. И кад путујем, идем циљано, јер ми је потребно да се на том месту надахнем за нешто што треба да створим. И путовања која немају ту димензију су ми непотребна и досадна, уопште нисам радознали туриста. Путовање је за мене само материјал. И интересује ме само могу ли га у нешто уградити или не.

Пут ка Храму. Почело је са бабом која ме причешћивала у сеоској цркви, а преломило се у војсци, где сам упознао Радивоја Нађалина, који је сад старешина Саборне цркве у Зрењанину. Мене су звали Уча, њега Поп. Њега сам малтретирао цео војни рок постављајући непристојна и немогућа питања о вери. Он је то трпео и волео ме таквог какав јесам, а био сам неподношљив. И тако сам ја постао хришћанин.

***

Биографија
Иван Јовић (Аранђеловац, 1971). Основну школу завршио у родном граду, средњу и Учитељски факултет у Београду. Магистрирао је на Факултету за специјалну едукацију и рехабилитацију. Више година радио у образовању. Водио хуманитарне пројекте за децу и младе на Косову и Метохији, као и за децу без родитељског старања на територији целе Србије.
Објавио је збирке прича „Непрестано мислим на Едуарда” (2002), „Весели живот човека у ковчегу” (2003), романе „Затвореник” (2011) и „Житије села” (2013), збирке литерарних и ликовних радова деце са Косова и Метохије „Сањам, а шта ми се догађа” и „Писма из енклава: Поздрав са Косова и Метохије”. Режирао је кратки играни филм „Обичан дан” (2011), кратки документарни филм „Виноградар” (2012), дугометражни играни филм „Исцељење” (2014), дугометражни документарни филм „Завештање” (2016).
Каже да је писац за којег је „филм вид уметничког истраживања”.
Живи и ради у Београду.

***

Нормалност и генијалност
Нормалан значи бити смирен и скроман, и увек мањи од оног што радиш. Его нас чини неповратно глупим и постаје крадљивац сваког нашег талента. Ако желиш да задржиш дарове, само се смањи, и сигуран си.

***

Моња
Она је ја. Кад размишљам о себи, размишљам истовремено о њој. И знам да кад она размишља о себи размишља истовремено о мени. То јесте ретко, али је могуће, и ја сам привилегован да је живот баш мени то омогућио.

***

Тарковски
Људска бића нису осмислила комуникацију која би била дубља од поезије. У тим језичким сликама су сабрани слојеви искуства. Филм се томе највише приближио у делу Андреја Тарковског. И ту треба бити опрезан, јер се то догодило једном. Од њега се може учити, али се он не сме копирати, јер уметност правимо од сопственог материјала. Тај материјал може бити и друга уметност, може бити и Тарковски, али не смемо умислити да је наш и материјал Тарковског иста ствар.